Poremećaj rada štitašte žlezde, osteoporoza, gojaznost predstavljaju neke od ozbiljnih metaboličkih poremećaja rada endokrinog sistema i simptome zbog kojih je neophodno posetiti lekara specijalistu. S obzirom na to da se značajan broj endokrinih oboljenja u svom začetku ne odražava burno, pacijenti ih često u prvo vreme ignorišu i ne prihvataju kao problem.
Vrlo je važno imati svest da endokrine žlezde luče hormone koji se putem krvotoka šire po celom organizmu. Hormoni su odgovorni za brojne procese u ljudskom organizmu. Ukoliko postoji hormonski disbalans, odnosno situacija da određena žlezda u telu luči manje ili previše hormona, nastaju ozbiljne posledice. Simptomi zavise od toga koja žlezda ima poremećaj funkcije, ali, ukoliko bismo tražili zajedničke simptome za endokrina oboljenja, to bi svakako mogli biti umor i slabost. Što ranije prepoznavanje i suočavanje sa bolešću, veća je šansa da organizam pretrpi minimalne posledice u budućnosti.
Endokrinologija se bavi poremećajima endokrinog sistema i njegovim specificnim izlučevinama, hormonima. Hormoni su odgovorni za regulisanje brojnih funkcija u organizmu kao sto su rast, razvoj, reprodukcija, ali i reakcija na stres na primer.
Kao posledica poremećaja u radu endokrinog sistema mogu nastupiti različiti metabolički poremećaji kao sto su dijabetes, neplodnost, povećana ili smanjena funkcija štitaste ili paraštitastih žlezda, osteoporoza, gojaznost itd.
Endokrinologija se bavi dijagnostikom i lečenjem problema u radu:
- hipofize
- štitaste žlezde
- paraštitastih žlezda
- nadbubrežnih žlezda
- polnih žlezda (jajnika i testisa)
- endokrinog pankreasa sa posebnim osvrtom na obolele od diabetes mellitusa
Endokrina hirurgija je grana medicine koja se bavi bolestima endokrinog sistema, žlezdama i materijama koje one luče (hormonima), kao i biopsijom, operacijom i uklanjanjem dela ili čitave štitaste žlezde, paraštitaste i nadbubrežne žlezde.
Kod težih stanja i bolesti endokrinog sistema, endokrinologija prepušta mesto endokrinog hirurgiji. Ovde se radi o bolestima koje iziskuju hirurške intervencije.
Totalna tireoidektomija i hemitireoidektomija (uklanjanje polovine štitaste žlezde) dve su najčešće izvođene operacije u endokrinoj hirurgiji. Ranije su rađeni i manji zahvati, nodulektomije, kojima su odstranjivani samo čvorovi u štitastoj žlezdi, ali je ta praksa napuštena zbog komplikacija koje su se javljale prilikom reoperacija, često neophodnih nakon nodulektomija.
Štitasta žlezda jedna od najvećih endokrinih žlezda u ljudskom organizmu. Hormoni štitne žlezde utiču na rast i sazrevanje, ubrzavaju razgradnju masti, sintezu proteina, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema. Ljudskom organizmu ne prija ni smanjenje, ni uvećanje štitaste žlezde.
Hipotireoza je čest metabolički poremećaj, češći kod žena. Reč je o stanju kod kojeg žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Jedan od znakova koji ukazuje na pojavu hipotireoze može biti povećana vrednost TSH hormona, i istovremeno smanjen nivo hormona FT3, FT4
Simptomi hipotireoze: problematična koža (dermatitis, perutanje, suva i hrapava koža); tanka kosa koja opada; otoci (podbulo lice, otečeni kapci, oticanje nogu); loša koncentracija i česta promena i oscilacije raspoloženja; poremećaj menstrualnog ciklusa kod žena.
Hipertireoza predstavlja pojačanu funkciju štitaste žlezde, što za posledicu ima izlučivanje hormona u krv daleko više nego što je organizmu potrebno. Javlja se češće kod žena, u periodu od 20. do 50. godine života. Najčešćim uzrokom pojave hipertireoze smatra se preterana aktivnost štitaste žlezde uzrokovana autoimunim procesom. Ukoliko se hipertireoza ne leči, nastaju ozbiljna oštećenja, najčešće kardiovaskularnog sistema.
Simptomi hipertireoze: ubrzan rad srca, primetan zamor organizma, gubitak telesne težine, opadanje kose, smanjena oštrina vida, drhtanje ruku, nervoza, emocionalna nestabilnost, razdražljivost, poremećaj menstrualnog ciklusa kod žena.
Hipertireoza se dijagnostikuje kliničkim pregledom, ultrazvučnim pregledom vrata odnosno štitne žlezde, i laboratorijskim analizama hormona fT3, fT4, i TSH. Terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova, odnosno tireostatika, a u težim slučajevima operativni zahvat.
Struma predstavlja uvećanje štitaste žlezde. Može biti polinodozna ili nodozna. Kao uzroci koji se najčešće navode kod nastajanja nodozne strume, pominju se hroničan nedostatak joda u hrani i pijaćoj vodi, hroničan stres, kao hemijski i fizički agensi. Zahvata sve generacije i češća je kod osoba ženskog pola.
Struma predstavlja uvećanje štitaste žlezde, ponekad i nekoliko puta u odnosu na svoju prirodnu veličinu. U takvim situacijama, uvećana žlezda vrši kompresiju na okolna tkiva (dušnik, jednjak, veliki krvni sudovi vrata), te se mogu javiti otežano gutanje, disanje, promena boje glasa i promuklost. Pored ovih funkcionalnih smetnji, struma predstavlja i izražen estetski problem. Vrat deluje otečeno, a u nekim slučajevima na njemu se uočavaju izbočenja.
Dijagnostika strume: Pri prvom susretu sa pacijentom, endokriniolog ili endokrini hirurg utvrđuju položaj štitaste žlezde, njenu konzistenciju i pokretljivost, prisustvo nodusa, kao i eventualno uvećanje regionalnih limfnih žlezdi. U okviru provere rada i nastalog stanja, neophodno je uraditi ultrazvuk vrata, laboratorijske analize koje se odnose na određivanje hormonskog statusa, eventualno citodijagnostička punkcija i scintigrafija štitne žlezde.
Tumor štitaste žlezde ispoljava se u vidu čvora u samoj žlezdi ili strumi. Tumori mogu biti benigni i maligni. Beningni tumori su adenomi i oni rastu sporo i dugo, ne ispoljavaju izražene simptome. Obično su bezbolni, elastične konzistencije, glatke površine i nisu fiksirani za kožu ili podlogu te se kod gutanja ponekad mogu videti. Prognoza benignih tumora je dobra, a smetnje koje stvaraju uspešno se otklanjaju.
Za razliku od adenoma, maligni tumori predstavljaju najčešće pojedinačni čvor, tvrd i bezbolan, srastao sa okolnim tkivom. Razlikujemo papilarne, folikularne, medularni, anaplastični. Najčešće nema bola moguća je malaksalost, promuklost i zamaranje kod uznapredovalih stadijuma. Lečenje je hirurško (tireoidektomija) i podrazumeva odstranjivanje štitaste žlezde. Primena hormona je doživotna.
Štitasta žlezda se odstranjuje u slučaju da dođe do poremećaja njene građe i funkcije i ako postoji sumnja na karcinom. Operacija štitaste žlezde je metoda lečenja koja može da se izabere kada je žlezda uvećana i pritiska okolne organe. Pritisak koji vrši žlezda može da smeta glasnim žicama izazivajući promuklost, smeta dušniku kada osoba otežano diše i jednjaku kada otežano guta. Poremećaj građe štitaste žlezde se vidi u pojavi strume, uvećanju žlezde. Operativni zahvat se preporučuje i u slučajevima hronične upale štitne žlezde.
Sama operacija štitaste žlezde traje od pola sata do sat i izvodi se u opštoj anesteziji. Pacijent najčešće odlazi kući već sutradan posle operacije i vraća se svojim uobičajenim životnim aktivnostima. Neposredno posle operacije se ne preporučuju fizičke aktivnosti i umaranje. Nakon operacije na mestu reza je gaza, koji se skida posle jednog dana i nije potrebno dalje previjanje. Nema konaca koji se vade i pacijenti mogu normalno da se tuširaju. Hirurška kontrola je 7-14 dana nakon operacije.
Život posle operacije štitaste žlezde vrlo brzo vraća se u normalu, komplikacije su veoma retke, uglavnom se radi o privremenim oštećenjima živaca koji omogućavaju pokretanje glasnih žica, što uzrokuje promuklost. Pacijenti kod kojih je odstranjena štitasta žlezda moraju uzimati hormonsku nadoknadu u vidu jedne tablete dnevno.
